Rafaelo i otkazi

U zadnje vrijeme skoro svaki dan trčkaram i zna biti dosadno tako usamo.
Na po rute obavezno svratim do jednog dućana kupiti malu bočicu Jane.
Tu me već odavno znaju i vremenom sam im postao domaći tako da nema izvolite već opet ti (osim kad im je gazda u dućanu).
I tako su shodno domaćoj atmosferi neke od njih nekako napravile da mi je čisto neugodno kad im dolazim u goste a da ponekad ne kupim rafaelo ili sl.
Samo žena zna napraviti da ti je neugodno ako joj nešto ne pokloniš svako malo a da nemaš nikakve “veze” s njom.
Sad me grize savjest što nisam dovoljno poklanjao onima s kojima sam bio u vezi :)

Uglavnom, tako ja odlučio malo naplatiti svoje rafaele.

Uđem u dućan i javim se Ani koja preslaže kapulu i dok mi tako nebitno ćakulamo prođe tip pored nas, ja zašutim i odmjerim ga, a ona me pogleda onako, polu suzavim očima. A? – kaže.
– znaš li ti tko je ovaj tip što je sada prošao ko’ morski pas? – opišem joj ja situaciju.
– a koda ja znam ikoga osim tebe? I tko je tip?
– to ti je suvlasnik ovog lanca dućana.
– jel? Nisam znala da XXX im još suvlasnika osim Mate vlasnika.
– je, čitao ja neki dan … to su ti oni suvlasnici u tajnosti, kad ti oni izađu iz sjena onda je gadno … vidi ga, kupio ko’ fol’ vodu i šnjufa okolo.

I tako odem ja po svoju bočicu a ona ga prati pogledam upitnika.
Nakon jednog kruga po dućanu punog bezvoljnih gestikulacija propalog poduzetnika dođe on do nje i priupita je u po glasa nešto a ona skrušeno odgovora ko’ na ispovjedi, pa tip odšeta dalje.

Vrnem se nazad do nje s bočicom:
– i šta te je pitao?
– da kako ide prodaja?
– i šta si ti rekla?
– a šta ću reći majketi nego da ide dobro?
– a otkud ti znaš da ide dobro, pa valjda on zna, on je suvlasnik?
– hm, vidiš, to me on testira. Otkazi? – pita ona mene ko’ za stručno mišljenje jer ja sam kao poduzetnik pa valjda znam kada i kako se dijele otkazi. U životu nisam dao niti jedan: meni svi odu na godišnji, ispucaju ga, pa se jave da su našli drugu firmu ;)
– a šta će drugo biti, božićnica? Testiranje za otkaze, to ti se tako radi? – znalački ću ja.

Ostala se malo misliti, onako, s rukom od kapule na ustima i onda grune iz nje utiho:
– nema šanse da ja dobijem otkaz, ima ova mala Dorotea, glupa je ko’ motun, sto puta sam joj rekla da čokolino ide kraj dječje a ne pseće hrane, bog je molovo, nek’ ona ide u Njemačku brati šparoge i tamo se kesiti znojavim studentima a ne meni ispred nosa … i rafaelo koji si joj kupio neki dana nije podijelila.
Odmah je odcupkala proširti glas Dorotei i ostalim curama.
A dok je tip izlazio brzo se snašla i pridržala mu vrata uz osmijeh. Godinama je znam i u život bi se kladio da joj onako prceljivoj to nikada ne bi palo na pamet.
Meni ih jasno, nije pridržala ali dok su se zatvarala mogla je čuti kako podvikujem za tipom: je li gospodine, što vi ispitivate ove prodavačice?

Usput sam se okrenuo prema njima u dućan, sa pogledom mužjaka alfa zaštitnika a one su na moje čudjenje imale izraz lica ko’ s one slike “The Scream”(Krik) od Munch-a.
Nijesu se usudile izaći iz dućana da nebi ispalo da imaju ikakave veze samnom, već su se sve sjatile na kameru koja je nijemo snimala kako se mi nešto prepiremo pa na kraju onako poduzetnički usuglasimo uz kucanje bočicama vode i zagrlismo se onako bratski.

A kako i nećemo, kad mi je to brat.
– jel brate a da isto ovako i u ovaj drugi dućan svratimo kad nas ide. – zagrijano ću ja.
– ma, dosta je bilo falši otkaza za danas idemo se radije praviti da trčimo okolo.
– može, nego oćeš ovaj rafaelo?